Prođe tako neki period i ne objavim ništa, a u glavi hiljadu misli,
ideja, stavova, koje treba pretvoriti u pisane ili otkucane rečenice.
Inspiraciju za ovaj tekst sam dobila, razmišljajući o ženskom mozgu
tj njegovom rezonovanju i ponašanju žena u vezama, u skladu sa njegovim
funkcionisanjem.
Nikako ne prestajem da se pitam, šta je to što žene čini tako
privrženim muškarcima u vezi, npr toliko, da su u stanju da se ne viđaju
danima sa prijateljicama, dok je njima svako viđenje sa prijateljima
zabava i događaj koji bi stavili kao prioritet u životu.
Takođe, pitam se šta je to što nas žene održava, da mislimo o
sopstvenim vezama, kao da je to - to, da je to prava stvar, da zapravo
je to svrha življenja - naći u ovoj džungli od planete osobu koju voliš,
udaš se, rodiš decu i tako brineš o porodici.
Kada razmišljam o ovom poslednjem pitanju, sve mi se više čini
realnijim, da je to jedna izmišljena priča koja je kulminirala u
kapitalističkom periodu, kada je svrha ženskog bića bila da svojom
brigom (koja se ogledala u zadovoljavanju svih potreba muškarca) olakša
muškarčev rad u nekoj fabrici ili rudniku, kako bi dotični gospodin
mogao da stvara novac kapitalisti koji ga je zaposlio. Ukratko, žene su
bile samo jedna karika u nizu, koja je omogućavala veći priliv novca.
Da, sve više mislim da se mit o romantičnoj ljubavi odatle izrodio i
pustio duboko svoje korene toliko da je i u savremenom svetu aktuelan.
Sve je to lepo, kada se racionalno misli i shvati, ali šta mene onda
sprečava, ako već znam da je u pitnju samo MIT i veličanstvena ideja
zluradih kapitalista, da odustanem od te priče i da budem sama ili bar
da se ne borim da očuvam odnos sa muškarcem koji mi ne odgovara i da
nađem drugog, trećeg, petog??? Čemu borba za ljubav?!
Zašto se truditi da se prilagođavaš nečijim osobinama, koje ti
zapravo mnogo smetaju i živiš u zabludi da će se taj neko promeniti? Taj
odgovor još nije gost mog uma. A promene nema! Ljudi ne menjaju svoje
karakterne osobine i temperament. Zato ostaješ i prihvataš tu osobu
onakvu kakva je i životariš, misleći da činiš pravu stvar za sebe i
svoju budućnost, za koju misliš da ima perspektivu baš sa tom osobom.
Misliš da ono snažno osećanje ljubavi zapravo životna snaga koja te
pokreće, ali kada bi se na jedan papir stavile dobre i loše strane tog
osećaja ili ne daj bože dodala patnja koja se naplaćuje sa sve kamatom
posle prekida te ljubavi, koji je reciprocitet u pitanju? Šta prevagne,
dobro ili loše?
Sve je počelo od trenutka kada su nas 'posadili' pred televizore i
puštali nam 'Diznijeve' bajke, sa svim mogućim princezama i prinčevima,
koji su simulirali ovaj mit romantične ljubavi. Nama je od malih nogu
usađena priča, o dvoje ljubvnika koji odlaze u suton srećni, zadovoljni,
sa poljupcem na kraju u neko savršenstvo od života. Tom savršenstvu je
prethodila dvočasovna borba sa zlim silama, ali dobro uvek pobeđuje i
srećan kraj je uvek zagarantovan. Znači mala ja, je još tada imala
priliku da se susretne sa pričom o ljubavi koji je u stvari BAJKA! :)
Većina nas ide nekim utabanim putem, misleći da to tako treba da se
odvija u životu. U stvari smo robovi društva, kojima su mladost i
starost ekvivalentni. Ova snaga i energija koju kao mladi posedujemo je
neiskorišćena ili se koristi za beznačajne stvari koje život ne menjaju
na bolje ili smo umišljeni da menja.
U potrazi za pokretačem, misliću o ovome i ako nekada budem pronašla
odgovor na sva pitanja koja me muče povodom ove tematike, razglasiću ga
na svim mogućim mestima, pa možda dopre do nekoga i bude korisno nekome.
Do tada, biću zadovoljna time što je bar žena u dobu u kome živim
koliko-toliko emancipovana, prosvećena i ima, zastupa i zalaže se za
svoja prava u društvu.
Tolerancija i borba za ljubav, su stanovnici mog sveta. Potrebno je
vreme i iskustvo, da bi se uočile greške ili možda stekle nagrade u vidu
ostvarenosti života. Na kraju svega, ostaju suštinsko sporni pojmovi i
potraga za odgovorima i idejama.
Posted to Генерална
04/28/2012
Edit
Od famozne ponoći 1.1.2012. tragam za ovim pitanjem...
Setih se kako je to nekada izgledalo, pre samo desetak godina. A onda se
pogledam danas i shvatim da me je izgleda neko ili sam ja sebe gurnula u
ovaj ogorčeni svet 'matoraca', koji bez ikakve euforije doživljavaju
nekakvo računanje vremena, jedan broj više od broja prethodne godine ili
šta već može da predstavlja priča o svetskom prazniku zvanom - Nova
godina.
A nekad je bila prisutna ona čudesna dečija tenzija u stomaku pri
pomisli na 1. januar. Radovanje raspustu, radovanje susretu sa Deda
Mrazom i paketićima u firmama gde su roditelji radili, novogodišnje
predstave, šarenilo u gradu, prskalice, baloni, maske, fantastični
raznobojni ukrasi koji krase zelene jelke u dnevnoj sobi toplog doma. Da
ne pominjem predivne praznične obroke, koje je samo majka umela da
spremi po mom ukusu. Od sve te radosti i sreće ostala je uspomena koja
se kroz maglu nazire pred očima, bocka ih i tera na plač.
Gde je nestala ta magija bre?!
Sreća, ko je to? Praznina ovde.
Počnimo redom.
- Kakvo crno radovanje raspustu kad me odmah posle praznika čeka
katastrofa na fakultetu. Gomila knjiga, ispita, ludnica u mozgu, mnogo
obaveza i nervoza pri razmišljanju o istim.
- Deda Mraz, pretvoren u biznis. Iznajmljivanje njegove pojave može se
priuštiti za nekoliko hiljada dinara. Izlizani crveno beli klišeu jedan
odvratni! Ti (više ili za sada) za mene ne postojiš.
- Firme, paketići? Roditelju, rođače, plati sve one drangulije sa sve
plastičnom ukrasnom kesom, pa obraduj svoje dete, nema ništa za dž,
treba da ostane za nas u firmi da se počastimo nekom flašom vina, rakije
i piva, znaš ono red je da se i neko prasence organizuje za direktora i
njegovu svitu!
- Za predstave sačekajte da se snime svi filmovi o pederima, fudbalu,
sexu, nasilju, da se snime sve reklame , da se gostuje na svim mogućim i
nemogućim emisijama, da se pojavi na što većem broju žuraja, pa tek
onda poštovani umetnici glumci možda izdvoje svoje vreme da obraduju
mališane za vreme praznika, za neku siću u nekom raspalom domu kulture.
- Jao a ukrasi po gradu, to je tek priča. Svake godine na istom mestu u
isto vreme, obasjavaju pustoš. Svake godine po jedan red lampiona
'izumire' ali dok ostali rade, nema problema, biće to dobro za još jednu
deceniju. Pobogu! Pare treba da se štekaju, mora doći Brega ili neko
sličan njemu i za sledeću gradsku manifestaciju.
- Prskalice i baloni? Ko to još koristi? Treba bre da pucaaaaaaa!
Petarde (bombe) od najmanje do najveće. Simuliranje ratnog stanja bato,
da se zna gde dolazi ta Nova godina mamu joj! Srbija!!! (paćenici.)
- 'Šareni ukrasi na jelci? Kao prvo to je fuj. Znaš jelka treba da
bude u jednom koloritu, to je tako ''fešn'', a i ako ima dva
komplementarna kolorita može da prođe. Srebrnu i zlatnu nikako ne treba
mešati na jelci, jer bi mogla da doživi heart attack. Nikako ne treba da
bude prirodna, zato eno kod Žutih ima plastičnih koliko god poželiš.' -
reče jedna trendseterka. Elem, ja sam svoju sama okitila i u jednom
trenutku mi je lepa, (kad uložim napor da joj se radujem) u drugom mi
već izgleda kao nakićena ciganska mlada, na kojoj jadno vise
zlatno-crveni ukrasi.
- Topli dom, majka, otac, obroci? Ove godine je i to izostalo kod
mene. Ja sam porasla, neki novi klinci (unučići) su došli na red. Neka
uživaju. Lepo je biti dete.
Nije mi cilj da budem mrgud do kraja života, koji će koristeći se
sarkazmom i ostalim maskama 'kul' čoveka, pljuvati po događajima koji
treba da služe za okupljanje porodice, za radost i za uživanje. E onda
nakon celokupnog ovog razmišljanja i užasnog raspoloženja, zgrabim jednu
stvar iz teta Pandorine kutije, a to je NADA. Zgrabim je ja tako i
priželjkujem da se novogodišnja čarolija jednom vrati u moju dušu.
Smatram da će se to desiti kada budem imala svoje dete/decu. Tada ću
imati nekoga ko je u stanju da primi i da tu magiju novogodišnjih
praznika, nekoga ko je na nivou tog zadatka. I potrudiću se svim silama
da i meni i njemu/njima ta magija ostane do kraja života, zato što vredi
i daje životu neki smisao. Matori ljudi oko mene to nisu u stanju da
urade. Ili im je kao i meni to veče besmisleno i imaju neka preča posla,
ili kupuju najbolju moguću odevnu kombinaciju za to veče i pripremaju
svoje jetre za veličanstveni susret sa CH3CH2OH i odlaze na proslavu. I kao srećni su. I kao svima žele najbolje i najlepše želja da im se ostvare. Yeah, yeah.
Tako zarobljena u ovom svetu matoraca, čekam da mi dođe neko majušan, ko
će zaista promeniti sve i svemu dati smisla, jer niko do sada to nije
mogao da učini za mene sada u ovim sve poznijim godinama. A do tada, za
sve novogodišnje praznike, u duši ću biti nacrtana gospođa ispod. Divno.
Srećna Nova 2012. godina.
Lav en pis.
Posted to Генерална
01/04/2012
Edit
"Ja samo pjevam, ja samo sviram, ja nemam razlog da se živciram, jer imam tebe, koji me ljubi, koji me voli kada život zaboli!"
Danas sam u "ružičanstvenom" raspoloženju :)
Toliko sam u nekom "love is in the air" fazonu da ne bih znala o čemu da kucam, osim o tome. Ne osećam leptiriće u stomaku da se razumemo, ali jednostavno mi je nekako lepo u duši :D
Ta sreća i ljubav se stvore u trenutku, kada ste sa voljenom osobom, a onda se potrudite da taj osećaj zadržite i kada ona ne bude u vašoj blizini. Po mom mišljenju tako bi trebalo da izgleda ljubav.
Ono patetisanje "Ne mogu da živim bez tebe. Moj život bez tebe nema smislila." i slično, je odraz takvog egoizma i sebičnosti koji su jednostavno sve, samo ne dokaz i izraz ljubavi.
Ljudi često mešaju ljubav sa potrebom. Parazitiraju na tuđim životima i prosto se toliko ukorene tu, da ih je nemoguće oterati, jer takve osobe su u stanju da uguše i ubiju svaku draž i privlačnost i opstanak takvog odnosa je prosto nemoguć. Dok postoje parovi koji mogu biti miljama daleko jedni od drugih, oni koji su se posvađali, čak i raskinuli svoju vezu, ali ta neka skrivena i neobjašnjiva nit njihove ljubavi ih spaja i vremenom ponovo zbližava, upravo zbog toga što su stvorili uslove da opstanu i bez fizičkog prisustva te osobe. To je ono neobjašnjivo, što ne može stati ni u jednu definiciju za kojom ljudski rod oduvek traga. Mada mislim da nema potrebe da se otkrije i sastavi bilo kakva definicija, dovoljno je reći "Ljubav je". Pa ko razume, shvatiće!
Ne bih znala sa sigurnošću da kažem ko bolje razume i ko se bolje ponaša u vezama da li muškarci ili žene, ali bez obzira na to, smatram da bi i jedni i drugi trebalo da teže nekoj samostalnosti i da iskazuju ljubav u "normalnim količinama". Preveliki, učestali izlivi emocija dovode do toga da se gubi ona privlačnost i neuhvatljivost i stalna zagonetnost, koja je potrebna da bi se održala interesantnost odnosa :) (kakva umotvorina! :))
Pogotovo to važi za žene. Svi znamo da su muškarci još iz vremena pećinskog života bili lovci. Lovci su i ostali. Na ženama je da odluče da li će biti "ulovljenje" i zarobljene u potpunosti ili će dozvoliti da budu "ulovljene" ali će povremeno izmaći iz ruku lovca ili neće nikada biti uhvaćene. Nije sve to tako lako postići, ali uz naporan i posvećen rad na sopstvenoj ličnosti, sve se može, pa i to.
Ukratko: uživajte u svakom trenutku provedenom sa voljenom osobom, sačuvajte taj osećaj i raspoloženje kada budete bili sami sa sobom, umirite se i pustite da vas osećaj preplavi... I da, ne davite previše tu osobu :)
Lav en pis <3
Posted to Генерална
10/22/2011
Edit
Pre nego što se bacim na hvalospev o štiklama, ukratko ću se osvrnuti na svoju blogersku prošlost. Kao i većinu stvari u životu što započnem, a ne završim tako sam i ovaj svoj špajz započela, a potom gurnula u zaborav. Ali eto danas primih od drugarice iz srednjoškolske klupe (Bixy) poruku i u njoj link ka njenom novom blogu i eto dobila sam neki elan da krenem ponovo da kucam svoje misli, posle punih 2 godine :) Držaću se prvobitnog plana da pišem po dnevnim temama, stoga je današnja tema moda, a prvo što me asocira na modu su štikle... Bar danas, u ovom trenutku :) Krećemo!
LM
Mi, žene, često smo izložene onom podsmehu kada se naše nožice nađu na ulici u visokim potpeticama i komentarima 'Vidi ovu kako se krši jadna! Vidi kako nema pojma da hoda u ovim štulama! Pogledaj ide kao kvočka!' Itd itd.... Ne daj Bože ako se požalimo na bol u nogama, sledi odgovor: 'Pa što nosiš to ako ti ne odgovara?!', ' Nikada neću razumeti čemu služe te štikle!', 'Tolike pare si potrošila na te cipele, da bi na kraju kukala kako te bole noge!' Komentara ima na hiljade, ali uglavnom se mogu čuti od pripadnika suprotnog pola :)
Da se ne bih upuštala u raspravu, pomenuvši neke muške stvari koje su ekvivalentne ljubavi prema štiklama, jednostavno se nasmešim i bacim pogled na lepotice i sve bude jasno. One nisu tu da bi bile udobne, već da bi bile savršene!
Čak pomislim da se stvara isti osećaj u organizmu kada neki muškarac vidi prsatu devojku sa prelepo oblikovanom zadnjicom i kada žena ugleda cipele sa visokom štiklom. To je onaj prvo buljav pa onda pogled pun uživanja, duboki uzdah i na kraju želja za posedovanjem. Ma kladim se da je isti osećaj! :)
Takođe postoji još jedna paralela koja se može napraviti, a ona se tiče izbora. Koliko je jednom muškarcu na raspolaganju žena, toliko je ženama na raspolaganju štikli, a samim tim je izbor tako težak i iscrpljujuci. Zato šoping ume da bude i stresan, iako ga mnogi propagiraju kao sredstvo protiv stresa. Mada, svo to nerviranje oko izbora savršenih, odgovarajućih cipela prođe kada se one pronađu i kupe. Pakao o pronalasku savršenih ali neodgovarajućih ili pronalasku savršenih, odgovarajućih ali prodatih cipela, neću pominjati, jer me to vrati u identična neprežaljena iskustva.
Kolekcije ove jesen/zima sezone su raznovrsne, neki modeli koji su u 'trendu' mi se totalno ne sviđaju, a neke bih veoma rado želela da imam. Chris Louboutin me je nekako razočarao ove godine, očekivala sam da će biti malo bogatija i originalnija ponuda, za razliku od prošlogodišnje koja je po mom mišljenju objasnila, što bi se reklo. Dopada mi se sajt/prodavnica Novecento, veoma pristupačne cene i pristojni modeli cipela i čizmi. Kitten u Office Shoes-u, prati modne trendove i za nas smrtnike pravi fenomenalne modele. Posebnu im zahvalnost i počast dajem za izradu bež lakovanih štikletina, koje naravno posedujem i koje su mi omiljene.
Da ne bih davila sa brendovima, izdvojiću ove bež-lakovane štikle kao must have današnjice. Nemaju nikakvu vezu sa odećom, jer se nose uz sve moguće boje, one su priča za sebe i zato ih svima preporučujem.
Pisanju nikad kraja, ali da ne bi ispalo da ovo vreme iskorišćavam za izbegavanje učenja, zastaću ovde sa pričom o štiklama, a nastaviti nekom drugom prilikom...
Lav en pis!<3
Posted to Генерална
10/22/2011
Edit
